KABALISTIČKA ASTROLOGIJA II deo

Kosmogonija emanacije svetova

Kad se pomene emanacija svetova, odnosno ispoljavanje kreacije u obliku sfernog ili koncentričnog manifestovanja, a reč je i o Kabali, ne samo astologiji, onda se tu mora pomenuti i Isak Lurija, rabin, ali i filozof, odnosno najkompletniji metafiziki mislilac ezoteriskog judaizma.

Njegova interpretacija Kabale i uopšte metafizike bila je revolucionarna za ono vreme, i prilično preoblikovala način shvatanja univerzuma. 

 

Iako revolucionaran po misli, on nikad nije ubacivao novine i radio ono što današnji „revolucionarni mislioci“, a u stvari agresivni mediokriteti rade sa astrologijom kao prvim predstavnikom metafizičke misli deformišući je ubacivanjem svega što leti u zodijak, već je preoblikovao pristup i time omogućio pravilno shvatanje suštine.

Interesantno je reći da njegov nadimak ARI, koji se i dan danas koristi kada se na njega misli u prevodu znači Lav. Sinhronicitet ili šta već, ali se upravo u astrologiji Sunce, vladar znaka Lava, navodi kao svest, svesni deo čoveka, a samim tim i simbol intelekta.

Njegova doktrina, Sheviret Ha Kelim, koja u bukvalnom prevodu znači slomljena posuda, navodi kako je jedinstvo Boga razbijeno u momentu stvaranja sveta. U tom momentu Svete Varnice lete u svim pravcima, padaju u materijalnu kreaciju i stvaraju živa bića a druge se vraćaju izvoru.

Tikkun Olam, izraz koji se bukvalno prevodi kao lečenje sveta, zasnovan je na ideji da je sve na svetu zasićeno pomenutim varnicama koje teže da se vrate u stanje primordijalnog jedinstva.

Zakratko ću ovo uporediti sa izvodom iz Ciceronove Republike,  šesti deo, poglavlje Scipionov San, u kome on kroz san dobija objašnjenje vezano za kreaciju i odnos neba i zemlje, Božanskog i materijalnog; „jer ti ljudi su pod takvim uslovom rođeni da budu čuvari one lopte koju vidiš u sredini, a koja se Zemlja naziva, a njima je duša data iz onih večnih ognjeva...“

Uz ovo sleduju i objašnjenja sfera, od kojih je prva sam Bog i koja sve ostale obuhvata a za njom se spuštaju ostale do devete koja je Zemlja, odnosno svet.

Lurijina kosmogonija poznaje pet svetova, koji se mogu tumačiti slično sferama, mada se ovde radi o daleko apstraktnijem izražavanju od sfera koje je nabrojao Ciceron.

1. Adam Kadmon: Tetragramatoni ili božansko Ime;
2. Atzilut: Sefiroti ili Božanski Arhetipovi, Partzufim ili Božanski Personaliteti;
3. Briah: Arhanđeli i Božanske Duše, neshamot;
4. Jetzirah: Anđeli;
5. Assiah: Niži Anđeli i Klifoti, fizički svet.

Uz ovih pet treba imati u vidu i Apsolut, koji je iznad njih a samim tim i van numeracije a to je Ain Sof: apsolut ili beskonačnost.                                                 U ovom delu Kabale, skoro je nemoguće praktično povezati astrološko značenje planeta, već je neophodno uočiti apstraktni način predstavljanja sveta i univerzuma.         

Nalik neoplatonistima, kabalisti održavaju striktnu formu emanacija. Po tom učenju Ain Sof-Beskonačnost, emanira Keter, prvu Sefiru, iz koje se potom emanira Hokmah, pa redom sve do Malkuta.U daljoj razradi svaki svet je podeljen na podsvetove projektovane iz navedene analogije da ništa se ne stvara samo od sebe nego sadrži deo onog šta ga stvara.                                                                                           

Na taj način ni astrologija kao deo metafizičkog nasleđa čovečanstva ne može se menjati kako kome padne napamet, jer je poredak dat od postanja na ovamo isti. Planete kao fizička pojava su jedno, ali planete prožete sa navedenih pet sfera, emanirane iz Apsoluta, imaju svoj „program“ po kome rade, a tiče se odnosa čoveka kao jednog od rezultata kreacije sa izvorom.   

Misao drevnog vremena, Helenske gnoze, kabale, i drugih izvora je jasna i komplementarna, ali je očigledno čovek današnjece, naviknut, tačnije unižen na instant rešenja ne shvata. Ovaj tekst ali i mnogi koji će izaći za zadatak imaju da približe i objasne kako to u stvari funkcioniše.